Tvoja ulica

Kada padne noc, pomracina prekrije sve krovove naseg grada, svojom crnom bojom unisti svaku svetlost sto je cinilia nas dan, zelim tada da zakoracam ulicom Tvojom.
Dok prizore oko sebe posmatram, zgrade na kojima se polako jedno po jedno svetlo gasi, zvukove koji postaju sve tisi i tisi dok se ne pretvore u takav muk, tisinu gde mogu cuti uzdisaje svoje, otkucaje svoga srca, pa cak i ono sto se ni ne cuje. Samo svetlosne lampe pokraj puta sto stoje, obasjavaju mi put. Korak, po korak, idem polako, a kao da stojim u mestu. Nebo, kako je tek ono samo lepo...
Pitam se...kada je i najlepse?
Da li zorom ranom dok se sunce budi i obasjava talase Dunava koji velicanstveno trepere u svim mogucim toplim jutarnjim bojama?
Da li preko dana, kada je vec orno i postojano iznad naseg grada, greje, mazi svojom svetloscu nasa lica, prirodu, zivi svet oko nas i daje nam snagu, pozitivnu energiju, mir ?Da li uvece kada sunca nestane, mesec ga zameni i uvek mi se cini kao da sniva, ali sija i obasjava tlo, put svakome ko se nadje u mracnom delu grada, talase Dunava koji su nekad toliko uzburkani zbog brodova sto prolaze ili tako mirni, da su kao melem za nase oci dok ih posmatramo?
Tvoja ulica...kisa polako pocinje da pada.Osetim kapljice na mome licu.Neke su tople, neke su hladne.Prijaju.
Tvoja zgrada, meni tako draga, tvoj prozor, meni tako mio...
Tvoja ulica - budi mi secanja, neka davna.
Ti i ja...Zaboli neka misao koja mi prodje kroz glavu, koja je deo nase proslosti, a neka je tako slatka da bih je kada bih je mogla ponoviti - ponovila i nikada je ne bih zaustavila.Trajala bi, bila bi vecna...
Svetlo Tvoje sobe se ugasilo...
Znam, legao si.U ovo vreme inace i lezes.
Znam, umoran si.Treba ti zagrljaj.
Znam, razmisljas pred san.Treba ti prica i potpotpora.
Znam, sam si.Treba ti neko.Neko ko mislis da je tako daleko, a tu je u Tvojoj ulici.
Osecam svaki Tvoj uzdisaj, boli me svaka Tvoja briga.
Volela bih da sam pokraj Tebe i da ti ispunim svu tu prazninu.Da sa mirom u dusi usnis san, tako predivan, tako slican nasoj proslosti.
Kada bih samo mogla da ti dodirnem lice i da te milujem po kosi dok ne zaspis.
Da ti udjem u snove i ispunim Ti ih najlepsim slikama, prizorima koje si nekada doziveo, koje zelim ponovo sa nekim da dozivis.
Da ti poljubim okice tvoje lepe i nezno te zagrlim.
Mracno je, tvoja ulica, mesec mi samo obasjava put.Nigde nikoga.Grad spava.
Da...
Spavam i ja, a te kisne kapi cujem na prozoru moje sobe.
Eto, usnih san.San o Tvojoj ulici, san o Tebi.Tako miran, tako spokojan jer Ti si bio u njemu.
Verovatno zato sto zaista zelim da to uradim, neprimetno, necujno, da me niko ne vidi, da zakoracim ulicom Tvojom ili udjem u Tvoj san kao sto si i Ti u moj, milo moje.
Tvoja ulica...

Snezne pahuljice

Snezne pahuljice prekrise nam lice.
Sa neba bele padose, tlo naseg grada kristalima ovlazise.
I to inje sto je jutrom na travi vidi, toliko nezno za dodir, toliko umirujuce za pogled nas, koji nekad bas sve to ni ne vidi, srce ne oseti, jer tempo zivota svakom lakom coveku je oduzeo vec nesto sa cim ga Gospod stvori, prelep dar mu pokloni.
Da vidi, oseti, da zivi zivot, da zivi momenat, da ne zaboravi lepote svoje proslosti, da uziva u sadasnjosti.
Snezne pahuljice, od snezne bajkovite kraljice...padaju...polako, nezno.
Zastani, oseti ih, ozivi prizore u secanju...

Ti…

Ti, koji nisi fizicki prisutan, a u mome srcu jesi.
Ti, koji me razumes, a musko si.
Ti, koji UVEK saslusas sve moje reci -zato sto zelis.
Ti, koji si tu, uvek uz mene, iako nisi kraj mene.
Ti, koji si covek-stena, a tako mekoga srca.
Ti, koji posedujes sve najlepse ljudske osobine i prizeman si.
Ti, koji si savrsen, a ljudsko bice si.
Ti, koji zasluzujes moje prijateljstvo jer ti verujem, bas SVE !

Tebi, sam davala, dajem, dacu svaki trenutak paznje.
Tebi, odavala, odajem, odavacu SVE svoje tajne.
Tebi, poklanjacu sve sto mi srcem bude receno i nikada necu zazaliti zbog toga.
Tebi, pruzicu sto nikome nisam bila, ako mi ti to dozvolis.

Oprosti....
Sto si mi toliko drag, da ne dam na tebe.
Sto je dolazilo do nesuglasica.
Sto sam nekad implulsivna.
Sto znam da zasluzujes vise od bilo kog muskarca, a moje oci su cesto slepe da vide sta im se vec pruza, a razum tesko da nadvlada srce i unisti lazne emocije koje mi se pruzaju od povrsnih, koristoljubivih ljudi.

Gresim...
Pogresni svi, a ti si tu.
Poslusam svaki tvoj argument, tvoj dobronamerni savet i znam da osecas svaku moju bol.
Ja osecam tvoju.

Znaj...
Da cu uvek biti tu uz tebe da te saslusam, podrzim - jer to zelim.
Da necu dozvoliti da te iko takne, povredi, iznervira, a ako se to ipak desi, da cu biti tu za tebe kao pravi prijatelj.
Da si sam - bio bi moj...
Uvek, zauvek, znaj - da ti si nesto posebno !
Ja sam JAKA, znas to vec.
Budi siguran u mene i u ove moje "reci"
I da si TI osoba koja je zauzela vec odavno posebno mesto u srcu mom!
Da sve ovo sto sam napisala, stojim iza toga i nastojim da vise nikada ne pogresim i udaljim te od sebe.
Ti…samo ti…

Oci su ogledalo duse

Cesto nismo ni svesni da je ono sto smo upravo saznali bila poruka necijih ociju.
S druge strane, ocima vrlo svesno mozemo da saopstimo sta mislimo ili osecamo.One su, najcesce, ono prvo sto pri susretu primetimo.
Cak i kada se sa nekim prvi put sretnemo, mozemo ga pozdraviti ocima, kao da smo mu pruzili ruku i pri tom treba zapamtiti da li je pozdrav bio uzvracen.
Ako vas neko koga ste upravo upoznali ne pogleda u oci, ako deluje odsutno, sigurno ce uciniti da se osetite neprijatno.Ono sto zelimo mozemo dobiti I bez reci…
U svakodnevnom zivotu oci nam pomazu ne samo da vladamo situacijom, vec i da prenosimo vazne poruke.Oci su mocno orudje u odnosu sa ljudima i otkrivaju citav niz osecanja, od ljubavi do mrznje.
Raspon emocija i izraza koje ljudi razmenjuju bez ijedne reci zaista je zadivljujuci.U ocima neke osobe moze dosta toga da se vidi, ma koliko se ona pretvarala da je nesto sto nije, oci je uglavnom odaju.Ipak, smatram, koliko god da neko krije svoja osecanja i trenutna stanja, oci sve otkrivaju.Nije stvar u nacinu na koji neko gleda, vec u unutrasnjem sjaju tih ociju.
Mozda, 'pak oci nisu ogledalo duse zato sto dusi ne treba ogledalo, a oci za njim vape.
One u svakom bicu zele videti sebe.
Oci su sebicne, hladne ili tople...
Cakle samo kada im se daruje nesto materijalno.Oci su za povrsna uzbudjenja.One reaguju na dodir, na boje, na ono sto im pricinjava trenutno zadovoljstvo ili 'pak razocaranje, ali one nisu UVEK ogledalo duse.Ne, dusi ogledalo ne treba.Dusa je sama sebi dovoljna, ali ne zato sto je sebicna, nego iz nekih mnogo dubljih razloga.Oci cesto ne slusaju dusu pa ostave susu...
Da, dusa moze bez ociju dokaz su slepi ljudi, a i oci bez duse cest su slucaj.
Oci, tacnije pogled je deo covekove mimike iz koje se zaista dosta toga moze zakljuciti.
Iz ociju moze kojesta da se procita, ali zato ima onih koji znaju da se pretvaraju i da kontrolisu oci jer znaju da se njima veruje.Da su oci ogledalo duse ne bi se mogle tek tako kontrolisati kao sto mogu.Kao sto postoje ljudi koji znaju da procitaju pogled, postoje i oni koji umeju da postave zid ispred ociju kako se ne bi videla istina.
Meni je pogled neke osobe najbitnija karika u proceni iste.Nije bitan oblik ociju, kao ni boja, vec ono sto se vidi u dubini pogleda.Ta procena moze da bude I mac sa dve ostrice, pa da posle tu osobu posmatram pod velom sopstvene predrasude.
Ja sam toga uvek svesna, pa dajem vise prilika da se dokaze suprotno, bilo da je rec o dobroj ili losoj osobi u mojim ocima.Mozda me, posle odredjenog vremena ta ista osoba vrati na tu prvu impresiju, koja me, kako se ispostavlja, malo puta prevarila.
Dakle, stvar je u sustini necijeg bica jer svi mi imamo dobre i lose osobine, ali ipak neke od njih preovladavaju.
Samo ako zivite iskreno - vase oci ce biti pokazatelji vase duse.

Boje jeseni...

Svako godisnje doba je lepo na svoj nacin, ima svoje posebnosti, svoje lepote.
Svako ko uziva u prirodi, u zivotu - uzivace i u promenama same prirode.
Kako se promene desavaju u nasim zivotima, tako se desavaju i u prirodi.
Ciklus neprestano traje.
Neverovatno kako je priroda povezana sa cikusom razvoja samog coveka, a ona je savrenstvo, dok covek nije !
S toga trebamo je cuvati, negovati, diviti joj se i uzivati u njoj.
Primer povezanosti prirode i coveka:
Rodjenje, detinjstvo, adscelencija povezana sa pubertetom, razvoj i rast coveka, ulazak u pozne godine i gledanje na zivot drugacije, zrelije. Zatim razum koji se stice sa godinama kao i iskustvo kojim ucimo da prvenstveno pazimo na sebe, da se menjamo u boljem smislu, da znamo da raspoznamo dobro od loseg i da uceci na svojim greskama (koje nas sam zivot uci) ih ne ponavljamao, a zatim ulazak u kako bih napisala - vrlo pozno doba, tj.starost gde covek zadrzava sve psihicke karakteristike, duhovnu razvijenost koja je kod nekog coveka u vecoj meri razvijena , kod nekog u manjoj, ucenost takodje - sve to zavisi ko se za sta vise opredeljivao u zivotu, ali to sto nosimo u sebi - to traje dok smo zivi, zatim druge osobine koje je covek stekao tokom zivota razvijajuci se kao osoba.
Razvojem, godinama, ulaskom u pozno doba, smanjuje se covekovo telo...postajemo sve nizi i nizi.
Ciklus koji bi graficki opisala kao jedan polukrug gde se iz pocetnog stanja - rodjenja vracamo ponovo staroscu u pocetno stanje.
Naucno je dokazano, a i uvidjeno da se stariji ljudi, bake, deke ponasaju kao mala deca.
Isto tako priroda...U prolece cveta cvece kako na povrsinama bujnih, zelenih trava tako i na drvecu. Zatim se stvaraju pupoljci, pa listovi (nekada davno sam pomno pratila tok razvoja prirode i svaki cvet, pupoljak, list od drveta meni dragog sam stavljala u posebnu svesku za to, belezila datume kada je doslo i do kakvih promena).

U leto sve je tako bujno...
Od prelepih jarko zelenih listova na drvecu nista se ne vidi u daljini.
Tada je priroda vec uveliko ozivela i uvece cesto slusam zvuk slavuja u obliznjem parku koji me tako slatko uspava.
Letnje noci su svakome drage.
Letovanje, manje rada (opustenost), plaza, suncanje, izlasci svako vece itd.
Zatim nastupa jesen koja je vec usla u nase zivote.
Tako je volim.
Ne smeta mi hladnoca, niti vetar koji duva, niti kisa koja pada jer to je sve deo jeseni.
To nju cini.
Kome smeta - neka se preseli u tropske krajeve, ali ako ta osoba vec godinama zivota provedenih ovde nije prihvatila jesen, tesko da ce prihvatiti bilo koju promenu.
Problem je u toj samoj osobi.
Njoj sve smeta.
Ne zna da uziva.

Boje jeseni...
To je neopisivo lepo.Ponarocito nasa Fruska gora...
Setnja po njoj, sum lisca pod nogama, neverovatne boje na drvecu izmesano zlatkaste, roze, narandzaste, braon, delimicno zelenkaste i to SVE u skladu !
Savrsenstvo !
Ako postoji doba kada su ovi krajevi lepi, lepi do nestvarnog kiča - to je jesen. Ni ledena jutra, ni hladni dani ne mogu nista toploj, zlacanoj boji suma, od koje i vazduh dobije zrelu, toplu boju. Sume vise no' ikad pocnu da mirisu na praistorijsku vlagu, lisnati tepih podizu glave pecuraka, a zbunje se okiti perlama crvenih i crnih kapljastih plodova. Nad sumama prelivenim bojama od crvene do suncano zute, preko poludragog okera do braon cokoladnih bombona, lebde snezne kape planina, sa nebeskom plavom pozadinom, koja zri zajedno sa vazduhom, sve dok se jednog dana ne ukoci od velikih mrazeva i postane stakleno plava - kao led. Tada se i jesenje maglice, koje se pramenasto kace po drvecu, pretvore u prvo inje, pošećerivši kristalima medene, prezrele boje.

Posto sam zavrsila srednju umetnicku skolu za modnog kreatora, pored dizajnerskih radova, imam par crteza, slika na platnu na kojima sam bas jesen slikala.
Volim boje, volim jesen i neverovatno koliko te boje pozitivno uticu na nasu psihu. Vedre su, sarene i jos dok sam sve to slikala temperama ili uljem na platnu sam dozivljavala ponovni susret sa prirodom.
Neverovatan osecaj !
Priroda u jesen ne umire...Ona samo menja svoj oblik. Nista ne traje vecno, sve vremenom menja svoj oblik. Pa i taj list na grani. Menja boju i pada na zemlju kada mu dodje vreme za to. Spaja se sa zemljom i zadire duboko u nju, hraneci je. Da priroda umire, ne bi nakon zime bilo ponovnog tzv. "budjenja" pripode, cvetanja, listanja, zar ne?

Uzivajte u jeseni i njenim prelepim bojama...

Putevi ljubavi...

Svi smo mi dospeli u ovozemaljsku bastu koja se zove zivot.
Staze kojima hodamo su razlicite, preplicu se i razilaze.
Mi tecemo kao vreme, radujemo se, smejemo, patimo, bolujemo
i sto je najvaznije - Volimo...
Tako sam i ja zavolela...
Brzo, nepromisljeno, totalno blesavo...
Zavolela sam tako lako, a tako sam tesko znala to da pokazem...
Mozda je to moja najveca mana, a mozda cak i najveca vrlina.
Mozda cu upravo zbog toga uspeti da sacuvam svoje srce u jednom komadu sto retko kome polazi za rukom u ovom svetu punom lazi, prevara i neiskrenih ljubavi, a sa druge strane covek bez ljubavi je samo mrtvac koji dise, nista drugo do nekoliko slucajnih imena i datuma...

Ljubav je cudna stvar...
Danas je sve leprsavo i lepo i mi ususkani u svojoj ljubavi sijamo od zadovoljstva, a sutra? ŠOK !
Ugledamo onu stranu stvarnosti, onu stranu zivota koju juce nismo poznavali, svi lepi trenutci ispare, a u nama ostaje jedino osecaj gorcine, usamljenosti i neobjasnjive tuge...
Da li je onda nase srce vredno da ga zrtvujemo zbog nekih lepih zelenih, smedjih ociju?
Ociju koje su tu uz nas, bodre nas i prate kroz zivot, a onda odjednom nestanu kao da nikada nisu postojale, a nase srce ostane samo, napusteno i ranjeno?
Ocigledno da jeste cim je toliki promet !!!
Danas se srca poklanjaju tako nepromisljeno i brzo da je gotovo nemoguce sacuvati ih.
Da li su ljudi poludeli ili i dalje ne shvataju da je srce ono najvrednije sto poseduju?
Mozda su ipak ljudi u pravu...
Mozda srce ipak treba staviti na kocku i cekati da naidje ono koje ce kucati u istom ritmu...
Mozda je ta neizvesnost ono sto u stvari cini ljubav a kada bi sve bilo ocigledno i lako ljubav verovatno vise ne bi bila to sto je sada...
Zbog toga ljudi ne treba da se opiru kada ih pogodi Amorova strelica, a jos gore da beze od toga i stide se da pokazu svoju zaljubljenost, taj najlepsi osecaj na svetu...

Putevi ljubavi su veoma cudni i satkani su od bezbroj trenutaka.
Svaki je poseban i neponovljiv.
Svaki prezivljeni dan i prespavana noc samo su delici ogromnog mozaika. Nikada se jedan prezivljeni trenutak nece ponoviti i zato treba voleti i biti vojen u svakom trenutku, tokom ovog celog kratkog i nesavrsenog zivota, a ja bih to verovatno prvo trebala da naucim sebe...

Prijateljstvo...

Prijatelji?
Ko su zapravo prijatelji?
Postoji bezbroj odgovora na ovo naizgled jednostavno pitanje.
Jedni tvrde da pravi prijatelji zapravo ne postoje i da ce Vam svako kad-tad zabiti noz u ledja, a drugi opet veruju da postoji pravo prijateljstvo i ljudi koji su spremni da vam pomognu i u dobru i u zlu.
Nije lako sagledati ko ti je pravi prijatelj, a ko nije u gomili ljudi, sa kojima se svakodnevno druzis.
Mozes imati bezbroj drugova i dugarica, ali retki su oni pravi prijatelji koji su sa tobom kad places i kad se smejes. Pravi prijatelj te uvek shvata u bilo kojoj situaciji da se nalazis, u bilo kojem trenutku uvek je uz Tebe i hrabri te, podrzava te.
Kad svi kazu protiv tebe lose, tvoj pravi prijatelj nikad nista nece lose reci o tebi, naprotiv -samo dobro. To je prijatelj koji te shvata u svemu i u dobru i u zlu.
Prijateljstvo je vredno velikih odricanja i zrtvi. U njemu ne treba samo uzimati vec i davati i to u najvecoj mogucoj meri. Treba ga odrzavati, negovati, ne dati mu da se raspadne. Mada se pravo prijateljstvo nece raspasti tako lako.
Verujem da postoje pravi prijatelji koji su spremni da za Vas ucine sve, bas sve, koji vam daju snagu i podrsku.
Mnogi ljudi ulaze u nas zivot i izlaze iz njega brzinom svetlosti, neki ostave trag u nasim srcima, a neke zaboravimo. Ljude koji su Vam prijatelji ne mozete tako lako zaboraviti. Oni su tu sa Vama cak i kad nisu tu. Kad nisu fizicki prisutni, oni su tu da vas podrze. Ljudi sa kojima niste u nikakvom srodstvu, a opet se osecate kao da jeste.
Tesko je naci pravog prijatelja koji je uvek uz Vas, cak i kada bi zeleo da bude negde drugde, onog koji vas pita kako ste i saceka Vas odgovor, koji zna sve o Vama, a i dalje vas voli...
E to je pravi prijatelj!
Kad pomislim samo koliko bi nam bilo dosadno bez prijatelja oko nas...
I zato se potpuno slazem sa nekim starim mudracem koji je rekao da je samo onaj covek koji ima prijatelje, zapravo bogat covek !
Takodje, verujem da postoje i neki okrutni ljudi koji ce zeleti da Vas iskoriste i koji ce se praviti da su vam prijatelji samo da bi nesto dobili od Vas.
Oni koji gaze preko Vas kao preko praznog papira bacenog na zemlju. SVESNO !
Zadovoljna sam zato sto imam nekoliko pravih prijatelja na koje mogu uvek da se oslonim i u dobru i u zlu i koji moj zivot cine lepsim i zanimljivijim, jer bez njih zaista nista ne bi bilo isto.

Sloboda...

U zivotu ima perioda kada mislimo da je on bezvredan.
Potonemo u sebe, odbacimo one "stvari" koji bi nam pomogle da upravo shvatimo da nista nije bezvredno i mislimo da cemo time pomoci sebi da shvatimo svrhu naseg postojanja…
Sustina zivota je upravo biti slobodan.
Sitnice cine zivot, kakav god on bio.
Male stvari daju nasem zivotu sarenoliku notu!
Potreban je jedan osmeh koji bi nam ulepsao dan.
Cak je dovoljna i jedna rec.
Zivim za one koji imaju svoje misljenje, stavove, svoj stil, zivot, svoju slobodu.
Za one koji se ne plase da vole, koji se ne stide svojih reci ma koliko lose bile, za one hrabre koji u bilo kom trenutku izraze osecanja, one koji maksimalno iskoriscavaju svoj zivot!


Pogled, lep dan, utesna rec, boja cveca, osmeh, dodir.
Ono sto je neprolazno u onom sto je prolazno.
Snovi koji sami sebe ustinu za ruku, a ne probude se.
Sve je to deo slobode.
Shvatam, ceo zivot je miks dogadjaja.
I sve veliko je u stvari satkano od malog.
I okean je od gutljaja, ako tako gledas.
Zivot od uzdaha i izdaha.
Na vrhu ima mesta uvek ako se krene sa dna.
Ti skupi sebe i hrabrost, pa kreni!
Covek bez slobode je po meni dusa u lancima, ona je najvedrije nebo i najbistrija voda.
Zato zivi svaki dan kao da ti je poslednji, jer ce jedan zaista to i biti.
Ne plasi se da zagrizes vise nego sto mozes progutati.
Rizikuj. Ne oklevaj. Samo napred. Na kraju krajeva, pa zar to i nije sustina zivota?!?
To je sloboda !

Sukobi misljenja izmedju muskaraca i zena i kako ih resiti na najbezbolniji nacin

Misao nastala posledicom shvatanja kroz razlicite dogadjaje, licne ili tudje - zasto dolazi do nerazumevanja (nesporazuma) izmedju muskaraca i zena.
Kao da govorimo razlicitim jezicima.
Mi, zene komplikujemo stvari, takve smo.Vecina muskaraca neke bitne stvari ne gleda na taj nacin (kao bitne) i zato dolazi do sukoba misljenja, nesporazuma, nerazumevanja.
Ova moja misao je samo jedan primer od toliko mnogo njih...
Svako od nas bi trebao da poradi prvo na sebi, da sagleda svoje postupke objektivno, pa da pokusa da resi nesporazum sa svojom dragom osobom-mirnim putem, stalozeno, kroz pricu, otvoreno.
Mnogi pokusavaju da idu "Putem kojim se cesce ide" koji je varan i cini se lako prohodnim, lakim (ali nije i vodi u corsokak) nerazmisljajuci o posledicama svojih postupaka.
O cemu li pisem? Prevari.Da...
Sta time covek postize? Nista dobro.
Bezi od problema, zapada u jos veci problem, laze osobu koju voli, a prvenstveno laze sebe,a mozda laganje predje u naviku-tu su posledice po coveka katastrofalne!
Svakako, vremenom zapada u jos gore stanje.I sami znate po tudjim ili vasim iskustvima kako se sve to zavrsi.
A kada izgubimo dragu osobu - tek tada vidimo vrednost njenu i onoga sto smo sa njom imali.
Ako ne mozete vise biti pored "drage" osobe iz bilo kog razloga, recite joj, iskreno.Boli, ali je najlakse. Tada ne kradete dane ni sebi niti toj osobi.
Svako ide svojim putem, rasterecen, naucen novom lekcijom o ljubavi ...To je zivot....Idemo dalje, ali iskreno!

Time cemo bolje jedni druge shvatiti.Bar da pokusamo.Nista nas ne kosta, sem manjeg trosenja zivaca i shvatanja da je sve ustvari jednostavnije i lako resivo.
Samo-problem je u nama, musrarcima, zenama, komunikaciji.Bilo, jeste, bice!
Svakako, muskarci su muskarci, zene su zene i UVEK ce dolaziti do nesporazuma (ali bar na greskama svojim, tudjim da naucimo)...koliko je to nekad bolno, toliko je i slatko :-)
Volite se, uzivajte u momentima jer kao sto sam napisala u jednom od mojih postova u blogg-u, momenti se jedino pamte, a covek nije ziv samo kada je postojan na ovozemaljskom svetu, vec i kada voli !!!
Tada se itekako oseca zivim!
Predivnog li osecaja... Zar ne? :-)
I ne zaboravite - (za)volite SEBE kako bi Vas drugi voleli i sto je najbitnije - (za)volite ZIVOT i sve sto zivot cini !!!

Oprosti...

Oprosti...sto sam na Tebe gledala kao na prijatelja, pa Ti odavala skoro sve svoje tajne.
Stitila Te od lazi i losih ljudi.
Oprosti...sto sam dozvolila da mi se priblizis.Glupa, naivna, a Ti sa vec zadatim ciljem u mojoj blizini.
Oprosti...sto nisam uspela da raspoznam pravog Tebe, odmah, na pocetku i sto si mi vise znacio no' ja Tebi.
Oprosti...sto sam ti poklonila knjigu misleci da ce Ti biti melem za dusu kada ti je bilo najteze, a totalno sam pogresila.
Oprosti...sto sam tako uzivala dok sam bila u blizini Tvojoj.
Oprosti...za moju impulsivnost, nerazumevanje kad-tad Tebe kao sto i Ti mene nisi.
Oprosti...sto Ti sada pisem, jer moje "reci" Ti vise nista ne znace.
Oprosti...za sve nenamerne greske koje sam pocinila...i...oprosti sto mi je sada svejedno.

Ljubav je u nama

Zasto pokrecem temu o ljubavi?
Nesto me je navelo na to.Misao o samoj ljubavi, a prvenstveno razmisljanje jedne osobe za koju nisam ocekivala da ce tako da se postavi kada je rec i o ljubavi…
Ispravka-sada znam, nakon spoznaje kakva je to osoba i sta sve nosi u sebi, dolikuje joj to i da napise tako nesto pogresno.
Vec sam u ranijim postovima pisala na temu o ljubavi, spominjala je.
Ljubav...ona je u samome coveku.Nekada lezi, spava duboko u nama kada smo sami, kada nemamo trenutno kome da je damo, pa osecamo trenutnu prazninu, ali to je PROLAZNO STANJE!
LJUBAV je u NAMA.
Pa kako neko onda ne moze da veruje u ljubav?
To mi nije jasno.To je kao da ne veruje u zivot.
Zivot je ljubav i sve lepo sto zivot cini je ljubav.
Razliciti tipovi ljubavi naravno postoje: ljubav prema porodici, ljubav prema nama nekoj dragoj osobi, ljubav prema ljudima koji nas okruzuju,ljubav prema zivotu, pa cak i ljubav prema obicnoj stvari koju npr.cuvamo iz detinjstva itd.
Ljubav prema samome SEBI!!!
"Ako ne volis sebe, kako mozes ocekivati da te drugi vole?"
Ako neko ne veruje u ljubav zbog odredjenih okolnostia verovao je, vratice mu se vera-samo treba da promeni misljenje o samoj pomisli na ljubav I da na nju gleda iz totalno drugacije,lepse perspektive!
Onaj ko ne veruje u ljubav niti zeli da veruje, ta osoba ne moze ni ocekivati ljubav.
Ljubav u toj osobi spava.
Kroz tu osobu se moze spoznati to, ta nevera.
Ta osoba ne zraci pozitivnom energijom vec ubija pogledom sve oko sebe.Masku moze postaviti i predstavljati se drugacije prema drugima, ali vremenom se uvidi da je ta osoba prazna i da je zivi mrtvac...
Zivi mrtvac-kako to odvratno zvuci, ali zaista je tako...

Dakle da ponovim…ljubav je u samome coveku, samo treba da naidje TA prava osoba i da je u nama probudi.
Nikada nemojte zbog bilo kakvog razloga gubiti veru u ljubav, jer niste roboti, od krvi i mesa ste.
Gubitak vere u ljubav je gubitak SAMOGA SEBE!

Za miran san i uspesan dan :-)

Zelim Ti miran san, da te jutarnji zraci nezno pomiluju i rasane Ti jos pospane okice, da sa zadovoljstvom i energicnoscu krenes u nove pobede, a potom...kad se sunce skrije i mesec nagovesti kraj dana, utones u svet sna ...i tako...iz dana u noc, noci u dan-sve te divne snove pretvoris u javu, a potom sanjas neki novi san.
Iz noci-sna u javu-neki novi dan...:-)

Samo dobra navika ubija losu naviku !!!

Kada imate zadatu obavezu, trebate je odraditi SADA, a niste psihicki ili fizicki umorni, namerno je URADITE, naterajte sebe mislima usmerene ka njoj pozitivno!Razmisljajte o toj obavezi kako je vec odradjujete sa osmehom, osecate zadovoljstvo dok je radite.Da...zamislite sebe, stvorite sliku sebe takvog / takve. I?
Napadnite je!!!
Tako svaki put, postepeno, sa upornoscu, jakom voljom i srcem odradjivacete je sve lakse i lakse.Ona za Vas vise nece biti obaveza za izbegnuti vec ce ona biti deo vase svakodnevnice.Ona ce postati deo Vas.
A sto je najlepsi produkt svega toga-odvikli ste se lose navike,a to jelenjost.
"Ja ne mogu, ne zelim, ne umem to i to itd."
To vise ne postoji kod Vas, u Vasim mislima!
Vec "Ja mogu, ja zelim, ja umem, ja verujem u SEBE i svoje kvalitete i sve sto radim cu uraditi na najbolji moguci nacin!"
A potom...osecaj zadovoljstva, uspeha, ponosa, snage, psihicke energije!
Sta cete vise od toga? :-)
Jer kako kazu, a zaista je tako, ja sam primer toga...
"Samo dobra navika ubija losu naviku"
Ovo ste sada procitali, moju misao, a sada je i poslusajte kao savet.
Akcija!

Qual è stato , era e resta nel passato

Lose stvari koje su uradjene - nepotrebno je govoriti o njima.
Lose stvari iz proslosti - nepotrebno je kriviti ih.
Sta je bilo-bilo je...
Desilo se (to je proslost, na nju ne mozemo uticati, ona moze na NAS-lose, ako dozvolimo svojim mislima na to!)
Time samo bespotrebno rasipamo nasu energiju, usmeravamo nase misli u pogresnom pravcu.
Proslost je proslost.
Qual è stato, era e resta nel passato in cui essa appartiene!
Usmeriti misli na sadasnjost i na najbolji moguci nacin raditi na boljoj sadasnjosti i njome graditi istu takvu buducnost!
'Pak, ne trabamo zaboraviti lose stvari koje su se desile da li od losih ljudi ili su to bile zivotne, ne tim da bi smo ispali kao da smo mala zlopamtila.
Ne! Nikako!
Vec radi toga da bi smo bili oprezniji i da se tako nesto vise nikada ne bi ponovilo, znaci - radi naseg dobra!
Zivotna skola!

Samo za njega

Pada noc ...sunce zalazi za oblake...Prohladan dan bese, sto je i normalno za ovaj period u godini...
Posmatram te predivne boje na tamno plavom nebu, u nijansama rozih i naranzdastih koje se mesaju u tu plavu boje inidiga i daju nesvakidasnju toplinu, lepotu...onu koju osetimo samo pogledom dok se suton spusta nad nasim gradom...
Dok pisem vece je vec polako tu...
Puno obaveza, ali sve stignem!
Kao programirana!
Uvek sebi zadam sta cu taj i taj dan raditi ili ako treba i zapisem i sve po redu obavim.Nakon toga - osecaj zadovoljstva, idemo dalje ka uspehu !
Zaista, covek ima vremena za sve, samo treba da vidi sta mu je prioritet u danu u zivotu...Sve se da stici, samo je pitanje da li se i zeli!
Ja stizem SVE, ali kao sto uvek postoji to "ali" koje ne bi trebalo da postoji uopste - ne stizem do srca Tvog.
Mozda idem pogresnim putem, mozda i ne idem, nego samo stojim u mestu...mozda....mozda idem unazad ili putem kojim se redje ide(Skot Peck - "Put kojim Se Redje Ide)...onim tezim...
Sebi pravim iluzije o Tebi i nama.
Upoznala sam te...dopao si mi se vise kao osoba...To sto nosis u sebi sto me je privuklo i ne da mi recima opisati taj osecaj jer ga ni JA ne shvatam.Ni dan danas...
Taj prvi trenutak sa tobom...kao da te znam citavu vecnost...kao da si deo mene...u meni vec...ili me 'pak dopunjujes.Svakako, sa tobom sam svoja i verujem sebi kada sam sa tobom.Osecaj prijatnosti, bliskosti, povezanosti...
Dani prolaze, ne vidjam te, osecaj je isti...dakle nije sve to bila iluzija koju cesto pravim, sklona sam tome - da idealizujem.
Sve to i dalje osecam...i zelim...
Zelim te kao osobu u celini.Da ja budem ta koja ce uvek biti tu uz tebe da te cuva, mazi, pazi ma i kao prijatelj...
To zaista nikada prema nijednom muskarcu nisam osetila.
Ne prodje dan da ne pomislim na tebe, ma i vise puta dnevno, kada nesto radim i kada sam prezauzeta - ti si isto tu, u meni, ali i ne kraj mene.
Tvoj glas...ponekad tako mio, nekad hladan...kada te cujem...i sve to me ponovo vraca na pitanje: "Da li mu je uopste stalo , da li me laze , da li je takav i prema ostalim devojkama - kulturan, fin, osvajac, dzentlmen?
Da li bas tako dobro poznaje zenski svet da zna kada sta treba reci, napisati kako bi se devojka ulovila u zamku? Da li sam se ja ulovila u tu zamku ili ona uopste ni ne postoji?"
Ne znam, a pitam se...trazim odgovor na sve moguce nacine, ne dobijam - enigma.
Samo znam da dugo ovako nesto lepo, ali meni tako nepoznato nisam osetila, mozda nekada...davno...tako davno da je i izbledelo.
Tu duhovnu bliskost, ali fizicku udaljenost.
Toliko pitanja, toliko diplomatskih odgovora, toliko slicnosti izmedju nas, toliko, toliko...me bolis...
Bas zbog toga sto cutis, a to je najgore - cutanje ili zbog toga sto nakon svih tih odgovora na moja pitanja nisam dobila pravi odgovor.Isto kao da si i cutao.
I ponovo se vracam na trenutak, momenat.Taj momenat kada si mi rekao da ti je stalo...tada sam i ja to osetila...
Momenti zajednicki - da ni ne spominjem...Uvek cu ih pamtiti i nadam se da ce mi ostati u secanju bliski...
Da dodam, nevezano za moju misao o tom gospodinu :
Istina je zaista da covek tek kada izgubi nekog tek tada vidi vrednost i velicinu toga sto je imao sa tom osobom.
Moj savet: ako ste u vezi,braku...trenutno ste nezadovoljni situacijom - porazgovarajte sa voljenom osobom iskreno o svemu.Ne trazite resenja sa strane-varanjem (jer ne dobijate sve sto zelite od voljene osobe, pa tragate za tim negde drugde - tako i dolazi uglavnom do varanja)
To je put koji vodi u corsokak.
Porazgovarajte.
Ako se medjusobno shavite - resicete problem, ako ne - neka svako krene svojim putem...Ne kradite jedno drugom dane, jer zivot je isuvise kratak.
Ne lazite voljenu osobu, jer prvenstveno lazete SEBE.
Tu je ta prava osoba koju cete sresti kada bude bilo vreme za to.
Sve je zacrtano.
Takodje...nezadovoljni ste...zapisite na papir sta sve SADA imate i videcete da ste bez razloga nesrecni i da je to bolesno stanje duha !
Izbacite to iz sebe i cenite vrednost onoga sto imate !
Recite odmah vama dragoj osobi sta osecate jer mozda ce sutra biti kasno...
Cenite ono sto imate kao sto ja cenim i ovo sto "nemam" jer iako ga nemam fizicki prisutnog - on je u mom srcu i mojoj dusi...
Noc je vec odavno pala, ulicne svetiljke obasjavaju nas grad, mesecina...zivot tece dalje, a ja i dalje mislim na tebe i vracam se na pocetak moje "price"...mojih misli...sukoba sa samom sobom...

Antoni De Melo: "Put ljubavi" - odlicna knjiga za kritiku !

Kada citam neku knjigu, nikada je ne citam "brzo".
Bas naprotiv.
Zastanem posle svake pisceve fraze koja me zaintrigira, porazmislim o njoj i utvrdim njenu tacnost.
Sto znaci - ne slazem se svim ti sto si Ti dragi pisce napisao.
Ne slozom se sa tim ili se slozim, ali dodam nesto svoje, neku svoju misao...
Dakle, inspiracija nastala procitana knjigom "Put ljubavi" - Antoni De Melo (pre par godina i koju sam zapisala na papir tada, koju delim sada sa vama, direktno ispisanu sa starog papira, bez promena prenosim u "digitalnu" formu) koja bas i ne spada u moje najomiljenije, ali volim knjige takvog zanra da citam.
Ko ju je procitao - shvatice moju misao, ko nije shvatice, ali delimicno. Sloziti sa nekim mojim iskazima ili nece.

Izlazim na ulicu...
Gledam u nebo, plave boje kao u leto, one predivne koje ni sam pisac ne zna da opise slovima, a slikar umuti bojama.
Sunce obasjava moje lice i pozdravlja me.
Ja mu uzvracam osmehom, zahvaljujem mu sto mi je otvorilo dusu (svetlost nas otkriva nama samima ,ko smo ustvari)i dalo osecaj zadovoljstva zivota...
Divnog li dana (u mojim ocima)...
Hodam, pitam se...
"Da li je sunce ljubav?" Jeste.
I kako je Antoni De Melo napisao da je ljubav bezuslovno pruzena svakom bicu(dobrom i losem). Mada nema smisla svrstavati ljude u te dve krajnosti.
Svi mi smo u vecoj meri i dobri i losi. Svako od nas prihvata tu svetlost na svojstven nacin ili je vidi pogresno ili je ni ne vidi.
U zavisnosti kakva je osoba u pitanju, kakav je kao covek, sta nosi u sebi, tako ce i posmatrati zivi svet oko sebe - realnost.
Sunce, na primer, nije vezano za mene, niti na bilo koji segment u prirodi, ali JA sam ta koja je vezana za njega, za njih i ne mogu ziveti bez njih !
Prema njegovoj "formuli" - to nije prava ljubav.
?!?
Ne slazem se sa njim!
Setam...gledam ljude oko sebe. Svako nosi svoju skrivenu brigu, patnju, gubitak, srecu, odnosno-svoj zivot.
Neki to vesto prikrivaju (tako i treba) neki ne.
Umornih li lica srecem, bilo mladih, bilo starih...
Zapitam se tad...
Ja toliko iskrena, pa ne pokazujem svesno svoje raspolozenje svakom ko mi naidje u susret ili se oneraspolozim zbog tzv.ljubomore prema osobi koja mi nailazi kao sto su neki skloni tome.
Nezadovoljni su trenutnom ili zivotnom situacijom, a ne vide vrednost onoga sto imaju!
Ne cene to!
Niti su svesni toga da su sami sebe doveli u tu situaciju - vremenom.( jer sve sto radis - sebi radis ! )
Pa ti ljudi nikada nece ni biti srecni!
Intuicija...
Jako dobro zapazim sve! Ne pridajem vaznost grubom pogledu neke zenske osobe, bezobraznom pogledu muske osobe.
Setam ulicom zivota i svakog gledam "ocima deteta".
Sta osmeh moze da ucini, a ne kosta nista!
Probajte, nasmesite se ocima nekome i videcete kako cete promeniti izraz lica te osobe, probudicete nesto prelepo u njoj!

Puno formula u knjizi. Pisac nam pise o ljubavi...
Pa kako da znam i pored svih tih objasnjenja sta je ljubav kad je JA nisam osetila u onom pravom obliku?
"Trebamo ziveti nezavisno od svih"
Slazem se, mada je ta nezavinost grubo opisana. Nikada na taj nacin ne bih razmisljala, niti pokusala da sledim pisceva upustva kako bih se osetila potpuno!
Pa, ja jesam slobodna i uzivam kada sam u povezanosti sa meni dragim osobama. Kada im svaki dan ucinim nesto dobro, kada ih ucinim srecnim - ja sam tada srecna, najsrecnija osoba na svetu!
Po piscevim "recima", vecina nas gde spadam i ja (spoznadoh sebe, sto je pored ostalog najbitnije uvek - samospoznaja) smo "zivi mrtvaci"
E pa nismo!
Puno knjiga procitanih, pored ostalog, i na temu ljubavi. U mnogima nema u naslovu reci "Ljubav", ali je bolje objasnjena!
Svako od nas mora sam da spozna, dozivi ljubav.
To je dugacak put, vrlo tezak, kojim mnogi nisu ni zakoracili, a zive u zabludi da vole.
Mnogi i okoncaju ovozemaljski zivot, a ni ne spoznaju PRAVU ljubav.
Mada, lakse je onima koji zive i umiru u zabludi da su u ljubavi, nego onima koji su svesni da nisu, zar ne?
Lazan je osecaj, ali bar ne osete prazninu.

Naravno, u knjizi ima poruka koje su mi se dopale, nakon kojih sam se zapitala...
"Duhovno stanje momenta" (dodira, pogleda....)
MOMENAT koji je tako lepo opisan...♥
Ljudi, uzivajte u svakom divnom momentu, jer oni se samo pamte!

Svakako, procitajte knjigu. Svako ima svoj stav, svoj pogled na zivot, na sve sto njega cini, pa tako i na knjige.
Mozda se Vi bas slozite sa svim ovim napisanim, a mozda i ne, ko zna...

Kratak savet - 8

Sto se vise budete predavali necemu sto je jace od vas, vise cete imati energije.
Necete imati vremena da mislite previse o sebi, da vas sputavaju vasi emotivni problemi, jer kada smo mislima skoncentrisani na nesto sto nije prisutno, a toliko to zelimo, samo preuvelicavamo nedostatak toga .
Vremenom, sve dodje na svoje...

Kratak savet - 7

Zapoceti dan muzikom, slusati je u cik zore uz soljicu omiljenog napitka.
Zavrsiti dan muzikom.
Pred san pustiti one najneznije tonove zvuka klavira, klasicne ili orijentalne muzike.
U toku dana zavrsiti sve zadate obaveze, bukvalno ih napasti ODOZGO!
Napredovati iz dana u dan (organizovanost, volja, vera u sebe i svoje sposobnosti)
I sve, bas sve raditi sa srcem, jer jedino tu lezi uspeh !

Kratak savet - 6

"Biti bez novaca je prolazno stanje, biti siromasan je stanje duha" Kada je covek tuzan, nikada ne treba da kaze: "Ja sam tuzan" vec OSECAM se tuzno, kako bi sam sebi, svojoj podsvesti naglasio da je to stanje prolazno.
Pozitivne misli navode na pozitivna dela, a tako i na pozitivan pogled na zivot i sve ono sto zivot cini.
"Kakve su ti misli takav ti je i zivot"

Kratak savet - 5

Volim ljude, volim zivot i na sve ljude gledam iskrenim ocima, sve radim srcem.
Cenim prave zivotne vrednosti.
Ipak, zreloscu, godinama, postajemo oprezniji, ali te divne, retke kvalitetne osobine nikada ne treba menjati zarad drugih ili zbog zivotnih okolnosti i uvek kada zelis nesto da menjas proispitaj prvo sebe, svoje postupke.
Menjaj sebe u pozitivnom smislu !

Kratak savet - 4

Ne trazi ljubav, ona ce sama naici-kad se najmanje nadas i kako god da okrenes, ljubav je u Tebi ,u svima nama, samo TA PRAVA osoba treba da je probudi i da prihvati, uzvratii nasu ljubav na onaj nacin koji mi to zelimo...

Kratak savet - 3

Prvo ide zaljubljenost povezana za fizickom privlascnoscu i svim drugim stvarima koje nas prvo vezu za tu osobu.
Kasnije ta zaljubljenost prelazi na visi stupanj.
Prodje vreme ili dodje do zasicenosti, jer ne postoji nista dublje i dalje intresantno da bi navelo te dve osobe da ostanu zajedno. Sve je iscrpljeno i dolazi do monotonije, cak i dosade, opterecenja.
Dakle, sta sledi?
Raskid i rasterecenje ili se prelazi u stanje ljubavi (ukoliko je doslo do dublje povezanosti).
Kada dodjemo to te "faze", ne osetimo je. Samo sto ljubav zaista menja coveka, njegov pogled na sve i covek tada dise punim plucima, cineci mu se da sa dragom osobom moze uciniti bas SVE, da osvoji ceo svet (predivnog li osecaja).
Ona gura ka napred, daje snagu i navodi na to da putem prelepih misli koje navode na dela, zaista redjamo uspeh za uspehom !

Ljubav-stanje hipnoze.
Ne znamo kada smo usli u tu predivnu "fazu".
Tek kada nestane, vidimo koliko smo voleli, koliko smo realno bili voljeni kao i njenu velicinu.
Stanje ljubavi je stanje kada znamo ...da mozemo da zivimo bez te osobe, nismo zavisni ni na bilo koji nacin od nje, a ipak zelimo da budemo sa njom(stanje duhovne povezanosti).
Kasnije, nakon ljubavi sledi postovanje...

Kratak savet - 2

Trenutak kada ljubav naidje prelepog li osecaja, ali njenu pravu velicinu osetimo tek kada vise nismo u ljubavi-secanja,preuvelicavanja...secanja, zelja da nam se sve to povrati u istom obliku...

S toga,
uzivajte u trenutku, jer oni se samo pamte.
Uzivajte u blagodetima zivota!
Ako ste sami, ne razmisljajte o nedostatku ljubavi, preuvelicace te ga...
Bavite se stvarima koje vas cine srecnim i koje su produktivne za vas.
Budite korisni sebi i drugima.
Rad je najbolji lek za tuzno srce :-)

Kratak savet - 1

Covek se moze promeniti (prisiljen svojom, tudjom voljom ili 'pak zivotnim okolnostima)ali prvo mora spoznati sebe.Kako? Gledati na sebe objektivno, jer na taj nacin ce najlakse uvideti greske, proispitace svoje postupke.
Tek kada se promeni na bolje ce videti kakav je covek bio(necovek)...