Snezne pahuljice

Snezne pahuljice prekrise nam lice.
Sa neba bele padose, tlo naseg grada kristalima ovlazise.
I to inje sto je jutrom na travi vidi, toliko nezno za dodir, toliko umirujuce za pogled nas, koji nekad bas sve to ni ne vidi, srce ne oseti, jer tempo zivota svakom lakom coveku je oduzeo vec nesto sa cim ga Gospod stvori, prelep dar mu pokloni.
Da vidi, oseti, da zivi zivot, da zivi momenat, da ne zaboravi lepote svoje proslosti, da uziva u sadasnjosti.
Snezne pahuljice, od snezne bajkovite kraljice...padaju...polako, nezno.
Zastani, oseti ih, ozivi prizore u secanju...