Zemlja ne pripada coveku vec covek pripada Zemlji

Svaka masina koju je covek napravio da bi olaksao sebi zivot, ispusta otrove u prirodu. Oni nikome nisu upadali u oci i niko nije smatrao da tome treba naci resenje. Svaki sprej znacio je trovanje i smanjenje vazdusnog omotaca. Svaki fabricki dim smanjivao je mogucnost udisanja svezeg vazduha... I tako u nedogled, sve dok se jednog dana nismo nasli u poziciji da ne vidimo susednu zgradu od zagadjenja, izduvnih gasova i smoga. Nije nista bolje ni u nekim porodicama, u kojima roditelji puse u prisustvu svojih beba, i od malena ih truju. Sta je potrebno da se desi pa da covek shvati da sve to sto radi, ne radi u svoju korist? Naucnici svakodnevno upozoravaju na opasnost od stetnih gasova, na smanjenje vazdusnog omotaca, topljenje glecera, globalno zagrevanje... Mi smo zadovoljni odlaskom na svez planinski vazduh, ali nece ni te planine, na kojima svakodnevno nicu nove kuce, hoteli,itd. biti nasa pluca, nas spasilac. Njihova malobrojna drveca prestace da disu za nas. Ne treba zaboraviti divnu izreku: ,,Mi ovu planetu nismo nasledili od nasih oceva, vec smo je pozajmili od nasih unuka“. Svi dobro znamo sta radimo sa nasledstvom. Neko ga potrosi, mnogi uniste a retko ko ga cuva i neguje. To isto vazi i za ovu planetu. Covek se ponasa kao da je ono tu za njegovog zivota, a zatim umire sa njim. Ne! Mi smo sve ovo pozajmili od nasih nerodjenih i treba to da im ostavimo.