Ljubav u prolece

Kada zabruji prolece u ljudskom telu, razlije se snaga neopisive, razbuktale ljubavi.
Tada ojaca rec u coveku, buja i navire u svim porama njegovim.
Tada covek dobije Bozansku snagu, nepresusan izvor ljubavi...

Pa tako i ja...

Ljubav je stara koliko i ljudi.
Postojala je i onda kada se mozda, nije tako zvala, a prisutna je i danas i cveta u svim najrazlicitijim oblicima donoseci raznovrsne plodove, bas kao i sve u prolece...
Istina je da ne mozemo govoriti samo o jednoj vrsti ljubavi, ali ipak ona nama najdraza je izmedju dve zaljubljene osobe...
Razvijamo se i sazrevamo, pa tako i nasi pogledi na zivot.

Ljubav u prolece...

Nesto najlepse sto se coveku moze desiti.
Zaista, ne bojim se zivota niti ljudi, ali negde u dubini duse postoji strah da bih te mogla izgubiti kao kada drvo u prolece izgubi svoj cvetak ili sunce zaboravi da obasja staru, vec u godinama poznu vrbu, pa se sva povije od tuge.
No’ ne plasim se toliko toga da ces me prestati voleti, vec da ce drugi, bez obzira koliko mi ignorisali to, nastaviti da uticu na nasu vezu i rastave nas, ipak.
"Ko' TRN u OKU sreca je za njih"

Jer ovo sto nam se desava je nesto zaista prelepo, kao iz bajke, a ljudi, bar vecina njih, su puni ljubomore, zavisti...
Nemaju svoj zivot, pa kopaju po tudjem ili je ' pak svaka tudja sreca za njih nesreca.
Tesko takvim ljudima u njihovoj kozi...

Priznati da ti je dusom, srcem stalo do neke muske osobe je nesto najteze, a tebi sam priznala.
Tesko je, ne zbog egoizma, vec iz straha da nestane sve...
Kao sunca na ovo prelepo prolece, kao prelepih vazdusnih toplih talasa koje zamene hladni i donesu ponovo sneg.

Sama pomisao da nista nije vecno, na zemlji postojano me ne plasi, sem ljubavi i pitam se do kada ce ovo trajati ?
Koliko cemo izdrzati ?
Nikada se nisam pitala...
Samo sam se prepustala svakodnevnim uzivanjima u ljubavi, ali tada nikada nisam osetila kako ona polako nestaje...

Znam, nisam vise djevojcica da se zavaravam pricama o "princu” i vecnoj ljubavi, ali ipak zelim to...
Razmisljam o tebi i ne zelim da zaspim, jer java sa tobom je lepsa od svakoga sna.
Ponekad sama sebi izgledam smesna, jos ne mogu da verujem da se to meni desava...
Davno sam u knjizi procitala pored ostalih citata o ljubavi : "Da li ljubav pravi bu*alu od coveka ili se samo bu*ale zaljubljuju ? "
Ovaj sam citat izdvojila jer se nikako ne slazem sa njim !
Covek sam od sebe moze napraviti bu*alu, svojim postupcima, ako ne slusa razum, vec ga samo srce vodi, ako previse dopusti drugima da mu se priblize u smislu da dopusta omalovazavanje, kritike koje nikako nisu na svom mestu itd.

Svako od nas je sklon zaljubljivanju, da li na brz, lak ili tezi nacin.
Sve zavisi od coveka do coveka.
Kao sto u prolece(po meni, jedno od najlepsih godisnjih doba) nesto brze procveta, prolista, razbukti se, jace prima sunceve zrake na sebe, a nesto vrlo sporo, ne zuri, gotovo kao da je jos u polusnu.

I opet kad spomenem tebe pomislim na ljubav, jer TI si ljubav !
Samo sto sada ovim pisanim putem, putem svojih misli koje bukte iz mene priznajem ono sto znam vec odavno, ali ni tebi, pa ni sebi nisam bila priznala...

I zato, ne volim te samo zbog toga ko si TI, vec zbog toga ko sam JA pored tebe...