Molitva nesudjenom prijatelju

Ovo sam napisala kada sam imala 18 godina i sada sa punih 25 godina direktno sa papira prenosim u digitalnu formu :

Moj posebni prijatelju, hvala Ti sto me slusas.
Ti znas koliko se trudim da opravdam poverenje koje imas u mene.
Hvala Ti i za moje boraviste.
Neka me ni buduci posao ni zadovoljstvo nikada na duze vreme ne odvoje od ljubavi koja me vezuje za moga oca, moga brata, moje drage prijatelje.
Nauci me kako da postenjem, hrabroscu i istajnoscu igram igru zivota.
Pokloni mi nekoliko pravih prijatelja koji ce me zaista razumeti, uvek biti tu uz mene zato sto to zele, zato sto me iskreno vole.
Podari mi srce koje prasta i svest spremnu da putuje i neobelezenim stazama.
Daj mi smisao za humor i malo slobodnog vremena u kome necu nista raditi .
Pomozi mi da stremim najvisoj zasluzenoj nagradi, ali mi ne dozvoli da zaboravim da pruzim prijateljsku ruku onima kojima je potrebno ohrabrenje i pomoc.
Obdari me snagom da se snosim sa svim sto naidje, da u potpunosti budem hrabra, da u nedacama budem postojna, da u ljutnji budem umerena i uvek spremna na promenu srece.
Osposobi me da se osmehujem, umesto da se mrstim.
Da kazem vedru, ljubaznu rec, umesto grube i gorke.
Ucini da se saosecam sa tudjom tugom i da shvatim da u svacijem zivotu postoje skrivene nesrece.

Neka uvek budem vedra u svemu sto radim, ni priblizno hvalisava, ni sklona omalovazavanju sebe !
Kada sam tuzna, neka moju dusu uzdigne misao da bez senke nema ni sunceve svetlosti !

Sacuvaj moju veru u nesreci.
Ucini me poniznom u uspehu.
Neka u potpunosti ispunim Tvoj zadatak i uradim vise i od toga, a kada ga budem zavrsila, zaustavi me, isplati me po Svojoj volji.
Dozvoli mi da iz srca punog ljubavi zahvalno kazem: "Amen"

PS: Citavsi ovaj moj rukopis, moju misao napisanu pre 7 godina...dosta toga mi je podareno, spada vec u moje karatketrne osobine, moj nacin zivljenja i ophodjenja prema ljudima, moga zivota.
Dosta toga nije onako kako sam planirala.
Ljubavi koje sam neizmerno pruzala datim osobama koje sam spomenula, nisu mi se vratile u istoj meri.
Ostala sam neshvacena od tih ljudi.
Kako god bilo, zivot ide dalje.
Bitno je to da nisam izgubila SEBE !

Dragi citaoce, ovo sto je zapisano je zaista pravo i tako se treba ponasati u zivotu.
Kroz sve te molitve preci na delo.
Ne kazu dzaba da je misao preteca dela.
Neka ove moje molitve kroz misli tvoje budu pretece TVOJIH dela.
Ako ne nosis neke od tih datih karatketistika, potrudi se da ih usadis u sebe, lepse ces ziveti.
Ovo je moj savet iz srca.

Carobno jutro

Ushih sinoc ruzan san....Eh ta podsvest, cini cuda, kako na javi, tako i u nasim snovima.
Neverovatno koliko mislima svojim uticemo na nas dan, na nas zivot, pa tako i na nase snove.
Svesna svega toga i dobro upucena u sve to, imala sam bas naporan dan. Nisam stigla ranije da porazmislim o datom problemu vec pred san umesto da opustim misli svoje na nacine koje to inace radim, razmisljala sam o tom problemu i njegovom resavanju. Tako utonula u san i sve te moje misli su se manifestovale kroz san.
Nakon kosmara, zaista nisam zelela vise da spavam. Bese rano jutro. Mirno i tiho. Skoro svi spavaju. Svetla na prozorima zgrada tek ponekud upaljena. Ulicne svetiljke sijaju i obasjavaju puteve naseg grada. Skoro pa ce svanuti, pa zasto bih i nastavila da spavam nakon tako ruznog sna?!?
Odmah sam izasla na balkon, rasirila ruke i rekla sebi:
"Ovo je bio ruzan san, ali zato preda mnom je jedan predivan dan !"
I tako je i bilo...
Svanulo je vec pre par sati...trkom izlazim napolje na nas prelepi kej, toplo obucena, gledam tu Bozanstvenu lepotu - savrsenstvo prirode !
Prelepog li jutra u mojim ocima. Gledam drvece svo u belom obuceno. Zima ga pokrila da se ne prehladi, a inje na grancicama daje neku posebnu caroliju. Kako vetar dune, pada sa grana u onim najsitnijim sneznim kristalnim oblicima i miluje mi lice. Sneg skripi pod nogama i cakli se na suncu.
Setam, gledam Dunav...Prvo mi je delovao nekako mracan, isprepletan svim mogucim nijansama sive boje, tako dubok, sa uznemirenim talasima koji kao da nisu znali na koju ce stranu. Sudaraju se medjusobno i prave veliku buku i nemir u dusi. Gotovo da gutaju sve sto se nadje na njima i nose duboko, duboko na dno u nepovrat.
Vetar me posipa ostricama svojim po licu i tera me kuci, ja mu se suprostavljam, idem dalje i sve sto korak po korak pruzam napred, sve je blazi, nezniji, popusta.
Zna da gubi bitku i pocinje da mi miluje lice toplijim vazdusnim talasima.
Odjednom kako sam zastala, sunce je postalo jace i svojom celoviteljskom moci dao je neku sasvim drugaciju boju Dunavu. Talasi se smirise i postadose tihi, lagani, u nitima se preplitase jedan preko drugog, a galebovi pocese da slecu na njih i uzivaju. Koliko ih samo ima...
Pa oni zaista uzivaju na ovom prelepom zimskom suncu, jutru...isto kao i ja...Kako neki ljudi nemaju oci da primete, vide cari prirode, da zastanu i osete ih, bar na tren? Zapitah se...
Sa druge strane keja - obala sva u zamaglici, jedva vidljiva ali je suncevi zraci polako otkrivaju, deo po deo. Drvece je kao iz bajke. Zove me da predjem obalu i dodjem tamo. Iz blizine vidim, osetim tu car.

Kako vreme prolazi, kej je sve vise i vise pun setaca...Posmatram starijeg coveka, brzo hoda. Znam, to je jako zdravo, cak zdravije i od trcanja.
To ja cesto radim, ali kod starijih ljudi to je nezaobilazna tema. Mnogi su bolesni, pa MORAJU izaci napolje, ubrzati svoj hod kako bi produzili svoj zivot.
Borba!
Eno i decice. Vec su obukli svoja zimska odelca, ponela svu svoju zimsku "opremu" za igranje i smeju se, raduju blagodetima koje im je zima donela.
Tog momenta se setih sebe kada sam bila mala...Neverovatno koliko je to doba prelepo. Bez briga, razmisljanja i svih onih ruznih stvari koje cine nasu svakodnevnicu, nas zivot. Cesto bi i mi trebali da pobegnemo od tih stvari koje nas i udaljavaju od mogucnosti da sagledamo zivot decijim ocima, da se opustimo i radujemo tim malim, sitnim, ali po nas jako bitnim stvarima koje nam zivot pruza besplatno.
Setaliste je vec puno...
Posmatram sve te ljude.
Izasli su da uzivaju u prelepom suncanom zimskom jutru, da ga pozdrave.
Oni cene te prave zivotne vrednosti. Za nekoliko sati, sunca ce nestati, a onaj koji nije to proziveo sto smo i mi, nece imati cega da se seca, tih momenata koje sam prozivela i koji ce mi ostati u secanju.
Svako ko uziva u blagodetima prirode, zivota i zna da ih iskoristi na najbolji moguci nacin - zivi zivot punim plucima !
Polako napustam setaliste puna energije koju mi je ovo predivno, carobno jutro dalo ! Hvala mu !

Dragi citaoce, zastani, cesto zastani kada zuris nekud. Osvrni se oko sebe i sagledaj prirodu, oseti je - dace ti snagu, obliti neverovatno pozitivnom energijom.
Naslikaj svaki svoj dan prelepim bojama...

I ponovo mi naisla misao o ljubavi...

Ono sto je najlepse u iskrenoj i dubokoj ljubavi u kojoj je sve lepo,
to je da u odnosu prema onome koga volimo, ni jedna nasa mana ne dolazi do izraza.
Mnogo sto sta zlo u nama, tada iscezava, a ono sto je dobro - ustostrucuje se.
Voleti znaci u tudoj sreci naci SVOJU sopstvenu.
Ima jedan divan nevidljiv svet, a to je onaj sto ga zaljubljeni u srcu nose.
Ljubav je jedna strast koja nece da zna ni za proslost ni za sadasnjost.
Ljubav nije obicna zagonetka, a cini nam se da smo je sto puta resili.
Naprotiv, bolna je zagonetka, ali je i odgonetna.
Zagonetka koju svaki put ponovo zamrsimo, da bi smo uzivali u njenom resavanju.
Ljubav!
Citava knjiga u jednoj reci, celi okean u jednoj suzi!
Sedam nebesa u jednom pogledu, vihor u jednom uzdahu, grom u jednom dodiru, hiljadu godina u jednom trenu!
Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.
Ne, nema...
Prava ljubav koja pociva na plemenitim motivima, traje vecno, cini nas lepim i u starosti.
Svesti citav svemir samo u jednu osobu – to je LJUBAV !
Velika ljubav proizilazi iz velikog saznanja voljene stvari, a ako je malo poznajes, malo ces je, ili je uopste neces moci voleti.
Od neiskusne zene zavodnik najvise nauci.

Svi smo mi rezultat ljubavi i zanosa.
Ah, ta ljubav...♥

Tvoja ulica

Kada padne noc, pomracina prekrije sve krovove naseg grada, svojom crnom bojom unisti svaku svetlost sto je cinilia nas dan, zelim tada da zakoracam ulicom Tvojom.
Dok prizore oko sebe posmatram, zgrade na kojima se polako jedno po jedno svetlo gasi, zvukove koji postaju sve tisi i tisi dok se ne pretvore u takav muk, tisinu gde mogu cuti uzdisaje svoje, otkucaje svoga srca, pa cak i ono sto se ni ne cuje. Samo svetlosne lampe pokraj puta sto stoje, obasjavaju mi put. Korak, po korak, idem polako, a kao da stojim u mestu. Nebo, kako je tek ono samo lepo...
Pitam se...kada je i najlepse?
Da li zorom ranom dok se sunce budi i obasjava talase Dunava koji velicanstveno trepere u svim mogucim toplim jutarnjim bojama?
Da li preko dana, kada je vec orno i postojano iznad naseg grada, greje, mazi svojom svetloscu nasa lica, prirodu, zivi svet oko nas i daje nam snagu, pozitivnu energiju, mir ?Da li uvece kada sunca nestane, mesec ga zameni i uvek mi se cini kao da sniva, ali sija i obasjava tlo, put svakome ko se nadje u mracnom delu grada, talase Dunava koji su nekad toliko uzburkani zbog brodova sto prolaze ili tako mirni, da su kao melem za nase oci dok ih posmatramo?
Tvoja ulica...kisa polako pocinje da pada.Osetim kapljice na mome licu.Neke su tople, neke su hladne.Prijaju.
Tvoja zgrada, meni tako draga, tvoj prozor, meni tako mio...
Tvoja ulica - budi mi secanja, neka davna.
Ti i ja...Zaboli neka misao koja mi prodje kroz glavu, koja je deo nase proslosti, a neka je tako slatka da bih je kada bih je mogla ponoviti - ponovila i nikada je ne bih zaustavila.Trajala bi, bila bi vecna...
Svetlo Tvoje sobe se ugasilo...
Znam, legao si.U ovo vreme inace i lezes.
Znam, umoran si.Treba ti zagrljaj.
Znam, razmisljas pred san.Treba ti prica i potpotpora.
Znam, sam si.Treba ti neko.Neko ko mislis da je tako daleko, a tu je u Tvojoj ulici.
Osecam svaki Tvoj uzdisaj, boli me svaka Tvoja briga.
Volela bih da sam pokraj Tebe i da ti ispunim svu tu prazninu.Da sa mirom u dusi usnis san, tako predivan, tako slican nasoj proslosti.
Kada bih samo mogla da ti dodirnem lice i da te milujem po kosi dok ne zaspis.
Da ti udjem u snove i ispunim Ti ih najlepsim slikama, prizorima koje si nekada doziveo, koje zelim ponovo sa nekim da dozivis.
Da ti poljubim okice tvoje lepe i nezno te zagrlim.
Mracno je, tvoja ulica, mesec mi samo obasjava put.Nigde nikoga.Grad spava.
Da...
Spavam i ja, a te kisne kapi cujem na prozoru moje sobe.
Eto, usnih san.San o Tvojoj ulici, san o Tebi.Tako miran, tako spokojan jer Ti si bio u njemu.
Verovatno zato sto zaista zelim da to uradim, neprimetno, necujno, da me niko ne vidi, da zakoracim ulicom Tvojom ili udjem u Tvoj san kao sto si i Ti u moj, milo moje.
Tvoja ulica...

Snezne pahuljice

Snezne pahuljice prekrise nam lice.
Sa neba bele padose, tlo naseg grada kristalima ovlazise.
I to inje sto je jutrom na travi vidi, toliko nezno za dodir, toliko umirujuce za pogled nas, koji nekad bas sve to ni ne vidi, srce ne oseti, jer tempo zivota svakom lakom coveku je oduzeo vec nesto sa cim ga Gospod stvori, prelep dar mu pokloni.
Da vidi, oseti, da zivi zivot, da zivi momenat, da ne zaboravi lepote svoje proslosti, da uziva u sadasnjosti.
Snezne pahuljice, od snezne bajkovite kraljice...padaju...polako, nezno.
Zastani, oseti ih, ozivi prizore u secanju...

Ti…

Ti, koji nisi fizicki prisutan, a u mome srcu jesi.
Ti, koji me razumes, a musko si.
Ti, koji UVEK saslusas sve moje reci -zato sto zelis.
Ti, koji si tu, uvek uz mene, iako nisi kraj mene.
Ti, koji si covek-stena, a tako mekoga srca.
Ti, koji posedujes sve najlepse ljudske osobine i prizeman si.
Ti, koji si savrsen, a ljudsko bice si.
Ti, koji zasluzujes moje prijateljstvo jer ti verujem, bas SVE !

Tebi, sam davala, dajem, dacu svaki trenutak paznje.
Tebi, odavala, odajem, odavacu SVE svoje tajne.
Tebi, poklanjacu sve sto mi srcem bude receno i nikada necu zazaliti zbog toga.
Tebi, pruzicu sto nikome nisam bila, ako mi ti to dozvolis.

Oprosti....
Sto si mi toliko drag, da ne dam na tebe.
Sto je dolazilo do nesuglasica.
Sto sam nekad implulsivna.
Sto znam da zasluzujes vise od bilo kog muskarca, a moje oci su cesto slepe da vide sta im se vec pruza, a razum tesko da nadvlada srce i unisti lazne emocije koje mi se pruzaju od povrsnih, koristoljubivih ljudi.

Gresim...
Pogresni svi, a ti si tu.
Poslusam svaki tvoj argument, tvoj dobronamerni savet i znam da osecas svaku moju bol.
Ja osecam tvoju.

Znaj...
Da cu uvek biti tu uz tebe da te saslusam, podrzim - jer to zelim.
Da necu dozvoliti da te iko takne, povredi, iznervira, a ako se to ipak desi, da cu biti tu za tebe kao pravi prijatelj.
Da si sam - bio bi moj...
Uvek, zauvek, znaj - da ti si nesto posebno !
Ja sam JAKA, znas to vec.
Budi siguran u mene i u ove moje "reci"
I da si TI osoba koja je zauzela vec odavno posebno mesto u srcu mom!
Da sve ovo sto sam napisala, stojim iza toga i nastojim da vise nikada ne pogresim i udaljim te od sebe.
Ti…samo ti…

Oci su ogledalo duse

Cesto nismo ni svesni da je ono sto smo upravo saznali bila poruka necijih ociju.
S druge strane, ocima vrlo svesno mozemo da saopstimo sta mislimo ili osecamo.One su, najcesce, ono prvo sto pri susretu primetimo.
Cak i kada se sa nekim prvi put sretnemo, mozemo ga pozdraviti ocima, kao da smo mu pruzili ruku i pri tom treba zapamtiti da li je pozdrav bio uzvracen.
Ako vas neko koga ste upravo upoznali ne pogleda u oci, ako deluje odsutno, sigurno ce uciniti da se osetite neprijatno.Ono sto zelimo mozemo dobiti I bez reci…
U svakodnevnom zivotu oci nam pomazu ne samo da vladamo situacijom, vec i da prenosimo vazne poruke.Oci su mocno orudje u odnosu sa ljudima i otkrivaju citav niz osecanja, od ljubavi do mrznje.
Raspon emocija i izraza koje ljudi razmenjuju bez ijedne reci zaista je zadivljujuci.U ocima neke osobe moze dosta toga da se vidi, ma koliko se ona pretvarala da je nesto sto nije, oci je uglavnom odaju.Ipak, smatram, koliko god da neko krije svoja osecanja i trenutna stanja, oci sve otkrivaju.Nije stvar u nacinu na koji neko gleda, vec u unutrasnjem sjaju tih ociju.
Mozda, 'pak oci nisu ogledalo duse zato sto dusi ne treba ogledalo, a oci za njim vape.
One u svakom bicu zele videti sebe.
Oci su sebicne, hladne ili tople...
Cakle samo kada im se daruje nesto materijalno.Oci su za povrsna uzbudjenja.One reaguju na dodir, na boje, na ono sto im pricinjava trenutno zadovoljstvo ili 'pak razocaranje, ali one nisu UVEK ogledalo duse.Ne, dusi ogledalo ne treba.Dusa je sama sebi dovoljna, ali ne zato sto je sebicna, nego iz nekih mnogo dubljih razloga.Oci cesto ne slusaju dusu pa ostave susu...
Da, dusa moze bez ociju dokaz su slepi ljudi, a i oci bez duse cest su slucaj.
Oci, tacnije pogled je deo covekove mimike iz koje se zaista dosta toga moze zakljuciti.
Iz ociju moze kojesta da se procita, ali zato ima onih koji znaju da se pretvaraju i da kontrolisu oci jer znaju da se njima veruje.Da su oci ogledalo duse ne bi se mogle tek tako kontrolisati kao sto mogu.Kao sto postoje ljudi koji znaju da procitaju pogled, postoje i oni koji umeju da postave zid ispred ociju kako se ne bi videla istina.
Meni je pogled neke osobe najbitnija karika u proceni iste.Nije bitan oblik ociju, kao ni boja, vec ono sto se vidi u dubini pogleda.Ta procena moze da bude I mac sa dve ostrice, pa da posle tu osobu posmatram pod velom sopstvene predrasude.
Ja sam toga uvek svesna, pa dajem vise prilika da se dokaze suprotno, bilo da je rec o dobroj ili losoj osobi u mojim ocima.Mozda me, posle odredjenog vremena ta ista osoba vrati na tu prvu impresiju, koja me, kako se ispostavlja, malo puta prevarila.
Dakle, stvar je u sustini necijeg bica jer svi mi imamo dobre i lose osobine, ali ipak neke od njih preovladavaju.
Samo ako zivite iskreno - vase oci ce biti pokazatelji vase duse.